Svetski dan poezije

UNESKO obeležava Svetski dan poezije još od 1999. godine. Kako je jedan od domena kojim se bavi, pored obrazovanja i nauke, kultura, tako je i sasvim jasno zašto slavimo poeziju, kao veliki i značajan deo književne umetnosti, a samim tim i kulture koju čini sve ono što čovek stvori, pa tako naravno i umetnička dela, u ovom slučaju poetska.

Ono što je većini ljudi prva asocijacija na pomen poezije jesu osećanja, iako naravno pored lirske, čija su ona osnova, postoji i epska, kojom je naša književnost takođe vrlo bogata - ona u kojoj je bitnije razumeti reč, a ne osetiti - ona koja priča priču.

Ajnštajn je rekao: „Intuitivni um je sveti dar, a racionalni um je verni sluga. Stvorili smo društvo koje poštuje slugu, a dar je zaboravilo“. Tako se u društvu koje smo sami stvorili primat najčešće daje razumu, a zapravo je on taj koji bi trebalo da prati naša iskonska osećanja, da dela u službi onoga što zaista želimo kako bismo bili srećni, a upravo bez osećanja to ne bi bilo moguće. No, u tako nečemu nam upravo pomaže lirska poezija, kroz nju doživljavamo, spoznajemo, za nju razumevanje nije nužno, iako se vrlo često u školi bavimo tim šta je pesnik hteo da kaže i to neretko posmatrano samo iz jednog ugla, nažalost, jer na taj način mi tu poeziju, koja je da se izrazim u komunikološkom smislu estetska poruka - ona koja se doživljava, silno pokušavamo da razumemo kao da je semantička, značenjska, ona koju pojmimo našim razumom, intelektom. I osnivač budizma Sidarta Gautama je rekao: „Život nije problem koji treba rešiti, već stvarnost koju treba doživeti“. Isto je i sa poezijom, naročito lirskom. Ne kažem da je jedna vrsta poezije važnija od druge, već samo da nas najčešće odbijaju od one lirske tako što nas teraju da je tumačimo, a ne doživimo. A da nam je čak i cilj da je razumemo, nikad to nećemo biti u stanju, nikad nećemo uspeti da proniknemo u njenu suštinu ukoliko je prvo ne osetimo.

Ono što je takođe važno istaći jeste bogastvo jezika u poetskim delima, a jezik je osnova svake kulture, osnovno komunikacijsko sredstvo i ono što čini naš identitet u velikoj meri. Teško da reč, što usmena, što pismena, negde ima lepši oblik no što ima u poeziji i to treba negovati I razvijati jer ona samim tim čini najveće dostignuće našeg maternjeg jezika.

Teodora Bosanac, Univerzitetski UNESKO Klub